Kada danas šetate mirnim, baroknim jezgrom Zrenjanina, dok tihi banatski vetar njiše krošnje pored Begeja, teško je zamisliti da je ovaj grad nekada bio industrijsko srce jugoistočne Evrope. Zvuk parnih mašina, teški miris slada iz pivare, nepregledne kolone radnika koji u zoru hrle ka pogonima i šlepovi prepuni robe koji se lenjo kreću kanalom – to je bila svakodnevica Velikog Bečkereka, potom Petrovgrada, a danas Zrenjanina¹.

Kao novinar koji je decenijama beležio sudbine ovog grada i kao vodič koji sa ponosom gostima pokazuje svaki skriveni kutak Banata, uvek iznova ostajem fasciniran snagom i vizijom ljudi koji su od močvarne ravnice stvorili privredno čudo. Ovo je priča o vremenu kada je Zrenjanin s pravom nosio titulu „banatskog Detroita“.

Od zanatskih cehova do parnih mašina: Kako je sve počelo

Uspon Zrenjanina nije se dogodio preko noći. On je rezultat geopolitičkog položaja, plodne banatske crnice i, pre svega, regulacije reke Begej. Tokom 18. veka, nakon proterivanja Turaka, Habsburška monarhija je shvatila potencijal ovog dela Banata. Isušivanjem močvara i pretvaranjem divljeg Begeja u plovni kanal, otvoren je autoput ka srcu Evrope.

Prvi koraci ka industrijalizaciji bili su vezani za preradu poljoprivrednih proizvoda. Zanatlije su se udruživale u cehove, a vetrenjače i suvače ubrzo su zamenili moderni parni mlinovi. Veliki Bečkerek je nudio sirovine u izobilju – pšenicu vrhunskog kvaliteta, repu, kukuruz i stoku. Strani kapital, pretežno austrijski, nemački i mađarski, prepoznao je zlatnu priliku. Do kraja 19. veka, grad je bio premrežen prugama, a rečna luka je vrvela od života.

Zlatno doba pivarstva i vizija Lazara Dunđerskog

Ako postoji jedno ime koje simbolizuje ekonomski uzlet i građanski sjaj starog Zrenjanina, to je Lazar Dunđerski. Ovaj vizionarni srpski veleposednik, industrijalac i dobrotvor prepoznao je značaj zrenjaninske pivare, osnovane još davne 1745. godine.

Kada je Dunđerski preuzeo pivaru 1891. godine, započela je njena potpuna rekonstrukcija. Uveo je najsavremeniju tehnologiju tog doba, uključujući i parne mašine, a pivo se proizvodilo po čuvenoj plzenjskoj tehnologiji. Zrenjaninsko pivo se točilo u kafanama od Beča do Pariza, a sama pivara postala je arhitektonski ukras na obali Begeja, izgrađena u prepoznatljivom stilu industrijske secesije od crvene fasadne cigle.

„Zrenjaninsko pivo nije bilo samo piće; ono je bilo statusni simbol. Kada bi šlepovi natovareni buradima kretali niz Begej, čitav grad bi slavio. Dunđerski je znao da spoji banatsku upornost i evropsku prefinjenost, stvorivši brend koji je preživeo tri države i dva svetska rata.“
— Iz zapisa starog bečkerečkog hroničara

Danas, dok posmatramo taj monumentalni kompleks koji još uvek prkosi vremenu, osećamo duh epohe u kojoj je privreda rađala kulturu, a bogati industrijalci gradili pozorišta, palate i parkove koji i danas krase grad.

Crveni gigant sa Begeja: Kombinat „Servo Mihalj“

Nakon Drugog svetskog rata, u novoj, socijalističkoj Jugoslaviji, Zrenjanin doživljava svoju drugu, još masovniju industrijsku revoluciju. Godine 1953. osnovan je poljoprivredno-industrijski kombinat „Servo Mihalj“. Ono što je započelo kao udruženje nekoliko lokalnih fabrika, ubrzo je izraslo u najveći prehrambeni konglomerat na Balkanu i jedan od najvećih u Evropi.

„Servo Mihalj“ je bio država u državi. Pod njegovim okriljem radili su giganti koji su hranili milione ljudi:

• IPOK (Industrija prerade kukuruza): Proizvodila je skrob i modifikate vrhunskog kvaliteta koji su se izvozili širom sveta.
• Dijamant: Fabrika ulja koja je i danas sinonim za kvalitet na ovim prostorima.
• BEK (Bečkerečka industrija mesa): Čuvena po svojim mesnim prerađevinama i konzervama koje su bile obavezan deo inventara svakog jugoslovenskog doma, ali i američke vojske.
• Šećerana: Koja je prerađivala hektare i hektare banatske šećerne repe.

Pored prehrambene industrije, grad je imao i druge gigante. Šinvoz je remontovao vozove za celu Jugoslaviju, fabrika tepiha „Proleter“ tkala je unikatne tepihe koji su krasili predsedničke rezidencije i luksuzne hotele širom sveta, dok je „Jugoremedija“ proizvodila lekove po licenci svetskih farmaceutskih kuća.

Industrijsko nasleđe kao turistički potencijal

Kao turistički vodič, često vodim grupe kroz takozvanu „industrijsku rutu“ Zrenjanina. Strani turisti, posebno oni iz zapadne Evrope, ostaju bez daha pred arhitekturom naših starih fabrika. Crvena cigla, visoki dimnjaci koji izgledaju poput antičkih stubova, i masivne gvozdene konstrukcije mostova imaju neku posebnu, melanholičnu lepotu.

Šetnja pored Begeja pruža pogled na nekadašnja pristaništa i silose. Mostovi, od kojih je najpoznatiji Ajfelov most (iako nije direktno delo samog Gustava Ajfela, rađen je u njegovom prepoznatljivom stilu i duhu te epohe), svedoče o inženjerskoj genijalnosti prošlih vremena. Zrenjanin je grad koji je bukvalno izrastao na vodi i industriji, i ta simbioza se vidi na svakom koraku.

Zaostavština koja obavezuje

Zrenjanin je danas u procesu ponovnog ekonomskog buđenja. Nove industrijske zone privlače strane investitore, a grad se ponovo pozicionira na privrednoj mapi Evrope. Međutim, lekcije iz prošlosti ne smeju biti zaboravljene.

Stari giganti nisu bili samo mesta gde se stvarao profit; oni su bili stubovi zajednice. Fabrike su gradile radnička naselja, finansirale sportske klubove (setimo se samo slavnih dana rukometnog i fudbalskog kluba Proleter), stipendirale đake i studente i kreirale jedinstven, kosmopolitski duh grada.

Kada sledeći put budete prolazili pored starih pogona od crvene cigle na obali Begeja, zastanite na trenutak. O oslušnite. Možda ćete u šumu vetra i vodi koja protiče čuti daleki odjek parne sirene koja je nekada označavala početak novog radnog dana u gradu koji je hranio i gradio čitavu jednu zemlju. To je duh starog Zrenjanina – ponosan, radan i večan.

Najčešća pitanja i odgovori