Kada vas put nanese u Zrenjanin, grad na Begeju koji je kroz istoriju menjao imena, ali nikada svoju gospodstvenu, multikulturalnu dušu, zakoračićete na tlo koje je iznedrilo neke od najvećih umova naše kulture. Kao lokalni vodič koji svakim korakom kroz ove tihe, kaldrmisane ulice udiše miris prošlosti, uvek sa posebnim uzbuđenjem gostima pričam priču o čoveku koji je bio oličenje 20. veka sa svim njegovim sjajnim uspesima i najmračnijim tragedijama.

To je priča o Ivanu Ivanjiju – dečaku iz Velikog Bečkereka¹, logorašu koji je preživeo pakao Aušvica, Titovom diplomati i prevodiocu koji je šaputao na uvo svetskim moćnicima, i piscu koji je do poslednjeg daha gradio mostove između srpske i nemačke kulture.

Detinjstvo u Velikom Bečkereku: Banatski koreni kosmopolite

Da biste razumeli Ivana Ivanjija, morate razumeti stari Banat. Rođen 24. januara 1929. godine u uglednoj jevrejskoj lekarskoj porodici, Ivanji je odrastao u gradu koji je tada bio pravi lavirint jezika, nacija i religija. U kući se govorio mađarski i nemački, na ulici srpski, a komšije su bili Nemci, Rumuni i Slovaci. Ta banatska polifonija obeležiće njegov čitav život i stvaralaštvo.

Njegov otac, dr Ila Ivanji, bio je poznati bečkerečki lekar, a detinjstvo malog Ivana bilo je ispunjeno građanskom bezbrižnošću, šetnjama pored Begeja, posetama pozorištu i mirisom štrudli sa makom. Međutim, ta idila grubo je prekinuta 1941. godine kada nacistička okupacija donosi mrak nad ravnicom.

"Ja sam Bečkerečanin, dakle Banaćanin, a to znači da sam odrastao u sredini gde se podrazumevalo da govorite tri jezika i da poštujete komšiju bez obzira na to kako se moli Bogu." – Ivan Ivanji

Iskušenje pepela: Od banatske ravnice do logorskih žica

Tragedija banatskih Jevreja jedna je od najtužnijih stranica istorije ovog kraja. Već u prvim mesecima okupacije, jevrejska zajednica u Velikom Bečkereku bila je praktično uništena. Ivanjijevi roditelji su uhapšeni i ubijeni već 1941. godine. Sam Ivan uspeva da pobegne kod rođaka u Novi Sad, a potom u Mađarsku, ali ga ruka fašizma stiže 1944. godine.

Kao petnaestogodišnji dečak, Ivanji biva deportovan u Aušvic, a potom u Buhenvald. U tim fabrikama smrti, gde je ljudski život vredeo manje od prašine, mladi Ivanji je preživeo zahvaljujući pukoj sreći, ali i neverovatnoj snazi volje i poznavanju jezika. To strašno iskustvo pepela i žice postaće lajtmotiv njegovog kasnijeg književnog rada, ali ga nikada nije pretvorilo u čoveka koji mrzi. Naprotiv, iz tog pakla izašao je sa dubokim humanizmom i željom da se zlo nikada ne ponovi.

Između Tita i svetskih državnika: Prevodilac koji je stvarao istoriju

Nakon oslobođenja, Ivanji se vraća u Jugoslaviju, završava arhitekturu i germanistiku u Beogradu, i ubrzo ulazi u svet diplomatije i novinarstva. Njegovo savršeno poznavanje nemačkog jezika i kulture, kombinovano sa diplomatskim taktom i oštrim intelektom, dovodi ga na mesto ličnog prevodioca Josipa Broza Tita za nemački jezik.

Tokom dve decenije, Ivanji je bio "senka" jugoslovenskog predsednika tokom istorijskih susreta sa nemačkim kancelarima poput Vilija Branta i Helmuta Šmita, austrijskim liderom Brunom Krajskim i mnogim drugim svetskim zvaničnicima.

U svojim memoarima, Ivanji je sa puno duha, bez patetike i sa novinarskom preciznošću opisivao te susrete. Otkrivao je detalje sa dvorskih večera, neformalne razgovore na Brionima, ali i napetosti koje su pratile hladnoratovsku diplomatiju. Bio je svedok epohe u kojoj je Jugoslavija igrala ulogu globalnog igrača na svetskoj sceni.

Književno zaveštanje: Most između srpskog i nemačkog jezika

Ipak, Ivan Ivanji je pre svega bio pisac. Njegov književni opus je monumentalan – napisao je 26 romana, brojne zbirke pripovedaka, drame, knjige za decu i prevode. Pisao je paralelno na srpskom i nemačkom jeziku, bivajući tako istinski ambasador naše književnosti u germanskom svetu i obrnuto.

Njegovi romani često se bave istorijskim temama, ali uvek kroz prizmu malog čoveka bačenog u kovitlac velikih istorijskih događaja. Romani poput "Čoveka od pepela", "Guvernera" ili "Balerine i rata" odlikuju se izuzetnim stilom, dokumentarnom tačnošću i dubokim psihološkim poniranjem u likove.

U romanu "Preskakanje senke", Ivanji se direktno vraća svom rodnom Banatu, analizirajući složene odnose između Srba, Nemaca i Jevreja pre, tokom i nakon Drugog svetskog rata. To je dirljiva i bolna hronika jednog izgubljenog sveta koji danas živi samo u sećanjima i na stranicama njegovih knjiga.

Ivanji i Zrenjanin: Povratak kući kroz sećanja

Iako je veći deo života proveo u Beogradu, Beču i Vajmaru, Ivanji nikada nije prekinuo vezu sa Zrenjaninom. Uvek mu se rado vraćao, bilo kroz posete Narodnom muzeju, književne večeri u Gradskoj narodnoj biblioteci "Žarko Zrenjanin" ili jednostavno kroz šetnje pored Begeja.

Kao turistički vodič, kada vodim posetioce kroz Zrenjanin, uvek ih povedem stazom porodice Ivanji. Prolazimo pored mesta gde je nekada ponosno stajala velelepna zrenjaninska sinagoga, srušena od strane okupatora 1941. godine. To je tiho mesto sećanja na jednu čitavu zajednicu koja je ugradila sebe u temelje ovog grada, a čiji je Ivanji bio najglasniji i najplemenitiji preostali glas.

Šetajući dalje ka Glavnoj ulici, pored prelepih fasada u stilu secesije i akademizma, pričamo o vremenu kada je mladi Ivan ovuda prolazio sa školskom torbom, nesvestan oluje koja se sprema. Njegov život nas uči da se domovina ne nosi u pasošu, već u sećanju, jeziku i ljubavi prema ljudima.

Ivan Ivanji nas je napustio u maju 2024. godine u Vajmaru, gradu koji je, baš poput njega, spajao Geteov humanizam i mrak Buhenvalda. Otišao je tiho, ostavljajući iza sebe prazninu, ali i ogromno, neprocenjivo književno i ljudsko nasleđe. Za nas u Zrenjaninu i Banatu, on ostaje večiti svetionik – dokaz da se iz najvećeg pepela može uzdići čovek koji će celom svetu doneti svetlost i razumevanje.

Najčešća pitanja i odgovori