Kada u kasno popodne prošetate begejskim kejom u Zrenjaninu, dok sunce polako zalazi iza zdanja Županije i baca zlatni odsjaj na mirnu ravničarsku vodu, lako je poverovati da je ovaj grad satkan od tišine i ravnodušnosti. Međutim, ta banatska tišina ume da zavara. Iz te iste tišine, sa ovih mirnih ulica omeđenih secesijskim fasadama, izrodio se glas koji decenijama potresa i oduševljava najprobraniju opersku publiku od Njujorka do Milana. Priča o Željku Lučiću nije samo priča o vrhunskom muzičkom uspehu; to je autentična banatska balada o skromnosti, radu i nesvakidašnjem talentu koji je sa obala Begeja osvojio čitav svet.

Kao novinar i vodič koji godinama zaljubljenicima u kulturu pokazuje tajne uglove Srednjeg Banata, uvek sa posebnim ponosom ističem da Zrenjanin nije samo grad mostova, piva i sportskih šampiona. Ovo je grad visoke kulture u kome pevanje ima duboke i prostrane korene, a Željko Lučić je njegov najsvetliji amblem na globalnoj sceni.

                  ┌─────────────────────────────────────────┐
                  │    ZRENJANIN (Hor "Josif Marinković")   │
                  └────────────────────┬────────────────────┘
                                       │
                                       ▼
                  ┌─────────────────────────────────────────┐
                  │   NOVI SAD (Muzička škola i SNP)        │
                  └────────────────────┬────────────────────┘
                                       │
                                       ▼
                  ┌─────────────────────────────────────────┐
                  │   FRANKFURT (Frankfurtska opera)        │
                  └────────────────────┬────────────────────┘
                                       │
                                       ▼
                  ┌─────────────────────────────────────────┐
                  │   SVET (Metropolitan, La Scala, London) │
                  └─────────────────────────────────────────┘

Od zrenjaninskih ulica do horovođe Bursaća

Svaki uspeh ima svoju nultu tačku, a u slučaju Željka Lučića ta tačka nije bila elitna muzička akademija u Beču ili Parizu. Željko je odrastao u radničkom okruženju Zrenjanina, a u mladosti se bavim potpuno svakodnevnim poslovima – radio je u lokalnom komunalnom preduzeću i vozio kamion. Nije sanjao o svetlima njujorškog Metropolitena, niti je zamišljao sebe u fraku pred više hiljada posmatrača. Pevao je za svoju dušu, onako kako se u Banatu oduvek pevalo – iz dubine grudnog koša, iskreno i bez računice.

Prekretnica se dogodila kada je njegov prirodni, raskošni bariton privukao pažnju čuvenog dirigenta Slobodana Bursaća. Bursać, vizionar koji je Omladinski mešoviti hor "Josif Marinković" uzdigao do svetskog vrha i titule najboljeg hora na svetu u engleskom Llangollenu, imao je nepogrešiv sluh za netačene dijamante.

"U Zrenjaninu se pevanje nikada nije smatralo poslom, već prirodnim stanjem duše. Kada je Slobodan Bursać čuo Lučića, nije video samo pevača za hor – prepoznao je glas kakav se rađa jednom u pola veka." — Svedočanstvo iz istorije zrenjaninske muzičke scene

Bursać ga je usmerio ka profesionalnom usavršavanju, shvativši da Banat u rukama drži dragulj koji pripada čovečanstvu. Lučić potom odlazi u Novi Sad, gde ulazi u klasu legendarne primadone Biserke Cvejić. Ona je prepoznala neverovatnu elastičnost, toplinu i snagu njegovog glasa, oblikujući ga u vrhunskog operskog pevača spremnog za najveće domete.

Ulazak na velika vrata: Od Novog Sada do Frankfurta

Nakon debija u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu početkom devedesetih godina 20. veka, gde je plenio pažnju ulogama u operama Kevalleria rusticana i I Pagliacci, bilo je jasno da su domaće scene tek početak. Njegov glas – bariton neverovatne plišane boje, sposoban da prenese najsuptilniju emociju jednako kao i eksplozivni dramski naboj – otvorio mu je vrata Evrope.

Godine 1998. Lučić postaje stalni član Frankfurtske opere. To je bila škola bez premca. U Frankfurtu je ispekao zanat do najsitnijih detalja, izvevši desetine uloga iz italijanskog, francuskog i nemačkog repertoara. U tom periodu iskristalisala se njegova uža specijalnost: uloge u operama Đuzepea Verdija.

Neprikosnoveni verdijanski bariton modernog doba

Pevati Verdija na vrhunskom nivou nije samo pitanje glasovnih mogućnosti. Verdijanski bariton mora posedovati specifičnu kombinaciju vokale tehnike, plemenitog timbra, ali i izuzetne glumačke zrelosti. Likovi koje je Verdi pisao za baritone – poput Rigoleta, Džordža Žermona, Makbeta, Nabuka ili Jaga – kompleksne su ličnosti razapete između oštricâ vlasti, očinske ljubavi, izdaje i ludila.

Željko Lučić je postao sinonim za ove uloge na globalnom nivou. Kada stupi na scenu njujorškog Metropolitena, u kome je pevao u desetinama produkcija i stotinama predstava, dvorana utihne. Njegov Rigoletto nije samo tragična dvorska luda; to je čovek čiji se bol oseća u poslednjem redu najviše galerije. Njegov Jago u Otelu nije banalan negativac, već hladan, proračunat strateg čiji svaki ton nosi opasnu zavodljivost.

Opštinsko pozorište u Zrenjaninu, sa svojom tradicijom i pričama, dalo mu je onu prvu dramsku iskru, ali je Lučić na najvećim scenama razvio stil koji kritičari Njujork Tajmsa i nemačkog Opernvelta opisuju kao "zlatni standard savremenog operskog pevanja".

Zrenjaninski mir u vrtlogu svetske slave

Oni koji ga poznaju i oni koji su imali priliku da sa njim razgovaraju u njegovom rodnom gradu znaju da Željko Lučić nikada nije dopustio da ga svetska slava promeni. Dok mnoge operske zvezde neguju ekstravagantan stil života i distanciraju se od svojih korena, Lučić se uvek vraća Srednjem Banatu.

Kada nije na sceni u Londonu, Beču ili Njujorku, Željka možete sresti kako opušteno šeta zrenjaninskim korzoom, sedi u nekoj od bašta pored Begeja ili uživa u tišini banatskih salaša. Taj mirni, ravničarski mentalitet, kako sam često ističe, njegova je najveća snaga i štit od stresa koji nosi surovi svet vrhunske umetnosti.

Kako doživeti muzički i kulturni duh Zrenjanina

Za turiste i ljubitelje umetnosti koji žele da osete atmosferu iz koje je izrastao pevač svetskog glasa, Zrenjanin nudi jedinstvenu kulturnu rutu:

1. Trg slobode i Gradstka kuća (Županija): Srce grada gde se ukrštaju arhitektura i istorija. Iz sale Županije često odjekuju tonovi klasične muzike na svečanim akademijama.
2. Spomenik Slobodanu Bursaću: Smešten u neposrednoj blizini Kulturnog centra, podseća na čoveka koji je zadužio grad i otkrio Lučićev talenat.
3. Muzička škola "Josif Marinković": Ustanova koja decenijama obrazuje mlade talente i čuva tradiciju horskog i instrumentalnog izvođenja.
4. Šetnja uz Begej i mostovi: Obala reke pruža mir koji opisuje zašto zrenjaninski umetnici zadržavaju prepoznatljivu smirenost i dubinu u svom stvaralaštvu.

Željko Lučić ostaje jedan od najvećih ambasadora srpske kulture u svetu. Njegov glas potiče iz zrenjaninske ravnice, ali pripada celom svetu – kao dokaz da vrhunska umetnost ne poznaje granice i da se najveći dometi često rađaju u najmirnijim kutcima naše zemlje.

Najčešća pitanja i odgovori